Српски народ је имао велик број светаца кроз целу своју историју, па тако има и велики број моштију разних светитеља. Многе мошти као нетрулежне сачувале су се до данас по разним храмовима. Тако имамо мошти Св. Симеона (Великог жупана Стефана Немање) и Св. Симона (Стефана првовенчаног) у Студеници, Цара Душана -Силног у цркви Св. Марка у Београду, Св. Василија Острошког у манастиру Острог, кнеза Лазара у Раваници и многе друге. Нажалост, поред велике пажње и чувања од стране монаха, свештенства и побожног народа неке су мошти светаца силом отете и уништене од непријатеља српског народа. Тако, мошти Светог српског краља Уроша првог (најмлађег сина Стефана Првовенчаног) и његове супруге Свете српске краљице Јелене Анжујске (због свог доброчинства у народу прозване Света Јела) седамдесетих година прошлог века комунистички археолози су разбацали приликом рестаурације цркве манастира Градац где су мошти почивале.
СВЕТИ САВА И ЊЕГОВЕ МОШТИ
Слична судбина је задесила и мошти Св. Саве, без сумње најзначајнијег српског светитеља који је цео свој живот посветио своме народу и српској држави. Несумњиво да је он био човек који је највише урадио за развој Србије кроз целокупну њену историју. Од бројних просветљених Срба једино је Никола Тесла постигао већи успех, али Тесла је свој живот посветио целокупном човечанству, док је Св. Сава посветио свој живот јачању српске нације, државе и религије. Зато није случајно што Срби Св. Саву највише поштују и славе. Његово је име оно које су Срби највећи број пута изговорили. Оно је било светло наде и спаса кроз бурне и мрачне векове страдања Срба и да он није својим радом толико ојачао темеље српства, питање је да ли би српска нација опстала до данас. Нажалост, данас су Срби далеко од Бога и светаца, а последица су ова зла која нас притискају са свих страна и сабијају нас јадне и несрећне све под једну шљиву, како нам пророчанство Тарабића каже.
Као и многи и ја сам одушевљен делом Св. Саве и кад год помислим на њега учиним то са дивљењем и великим поштовањем. У медитацијама се често обраћам његовој зрелој свести за помоћ и вођство током медитирања. Тешко ми пада то што су његове мошти уништене, јер би оне биле огроман и драгоцен извор његове енергије која би се лако могла користити за исцељење или за било који облик духовног рада.
На повратку из свете земље у Србију Свети Сава је преминуо у Трнову (Бугарска) 27. јануара 1236. по јулијанском календару. Тек након годину дана, после дугих преговора, тадашњи српски краљ Владислав, иначе и синовац Светог Саве, успева да добије мошти свога стрица од бугарског цара који је веома тешко пристао да преда Србима мошти њиховог свеца, пошто је Свети Сава био веома поштован и слављен и од стране бугарског народа. Остала је прича да су на месту где су биле похрањене Савине мошти бугарски верници још дуго времена доживљавали многа исцељења и на томе месту се још непрекидно читају молитве.
Краљ Владислав је мошти похранио у манастир Милешеву, своју задужбину. Мошти су ту чуване и пажене са љубављу и великим поштовање, исто као и према свецу за време његовог живота. Као што је Свети Сава док је био жив, тако је и присуство његових моштију након његове смрти имало огроман значај за средњовековну Србију, не само црквено и религијски, него чак и политички. Ове мошти су уливале сигурност, како свештенству и монаштву, тако и простом народу, племству и краљевима. Чврсто су својом светошћу уједињавале све слојеве друштва око себе. Над њима је крунисан краљ Твртко, а Стефан Косача 1448 год. проглашава себе војводом од Светог Саве. Наравно да су ове мошти представљале највећу утеху напаћеном српском народу који се крепио и исцељиво молећи се крај њих. Али се и на више места у историјским изворима помиње како ове мошти изузетно поштују и муслимани и јевреји и стога остављају прилоге у Православној цркви.
У једној побуни против турака банатски Срби су носили заставе са ликом Светог Саве. Тадашњи Синан Паша, плашећи се даљих побуна поробљених Срба против своје тираније и како би им сломио дух за борбу, 1596. отима мошти из Милешеве, преноси их кроз Србију до Београда и ту их спаљује, штитећи ватру војском од огорченог српског народа и свештенства.
Ово не само да није сломило дух народу већ му је и подигло морал и светиња Светог Саве је снажила и бодрила народ до његовог коначног ослобођења од турског угњетаваља и зулума. Овог свеца поштује цео православни свет, тако да у свету постоји преко сто православних храмова посвећених Светом Сави, а највећи и најлепши је спомен храм на Врачару у Београду који је по величини други православни храм у свету (после Св. Софије у Истамбулу).
Култ св. Саве се сачувао до данас, али само као бледа слика прошлости. Нажалост, данашњи нараштаји, због отуђености од својих душа, цркве, и Бога, нису у стању да осете силину и моћ овог свеца, моћ коју су обилато користили њихови дедови, исто као што не осете благодати ни других светаца, него су предати робовању својим пороцима.
СПОНТАНА МЕДИТАЦИЈА НА МОШТИ
Једне ноћи сам гледао ТВ емисију о Св. Сави у којој се на самом крају говорило о спаљивању његових моштију. По завршетку ове емисије искључио сам телевизор, више нисам могао ништа да пратим, јер је ова емисија оставила изузетно снажан утисак на мене. Угасио сам светло и чекајући да заспим дубоко сам се занео размишљајући о драгом свецу, који је давно, давно живео и о његовим моштима које су нестале у пламену. Невероватно како људска памет, вођена жарком жељом за напретком, толико дуго и мукотрпно ствара нешто непроцењиве вредности, а људска глупост то исто сасвим лако и брзо уништава, притом мислећи да нешто корисно добија.
Лежао сам на боку и у мраку туговао за давно спаљеним моштима свеца покушавајући да заспим. Замишљао сам, да када би те мошти још увек постојале да бих клечао пред њима, грлио и целивао ћивот у коме се налазе. Размишљање је било изузетно дубоко и јасно, туга ми је сламала срце и осетио сам да ми се и очи влаже. Под утицајем овог размишљања у моме уму се појавила слика великог каменог саркофага, у коме су се давно налазиле мошти Св. Саве пре спаљивања. Зачудило ме је откуд камени саркофаг. Мислио сам да су се Савине мошти чувале само у дрвеном ћивоту и да саркофаг није постојао. Вероватно да се у саркофагу налазио дрвени ћивот, а у њему мошти и да су Синан пашини војници извадили ћивот са моштима и тако заједно мошти у ћивоту однели да спале, док је тешки камени саркофаг остао празан у Милешеви.
Слика саркофага пред којим клечим у сузама је била веома јасна и полако сам ушао у неко чудно стање свести, па нисам знао да ли ја ово још увек размишљам или сам заспао и сањам сад оно о чему сам размишљао до мало пре. Вероватно је било нешто између. Све је изгледало веома јасно и стварно. Готово да сам осећао хладни камен саркофага. Она туга из мог срца је прешла у велико блаженство и спокој, прожимало ме је силно задовољство, а милина се ширила мојим телом и то сам осећао као топлоту која се разлива у мени. До овог осећаја је довела огромна љубав према моштима за које сам знао да се налазе унутар саркофага. Моја свест се налазила у неком времену и на неком месту крај моштију пре њиховог уништавања док ми је физичко тело било у соби, лежало је у кревету.
Велика чежња ме је довела до овог стања измењене свести, а нова мисао која се родила у мом уму био је закључак: да сам успео својом вољом-мислима да се нађем поред саркофага са моштима и осетим предивно деловање моштију из њега као да сам физички крај њега. Помислио сам да, ако сам ово успео, онда својим мислима могу још много више, могу далеко више, могу све што пожелим. У том тренутку видим себе, неким чудним виђењем изван мене, сличним виђењу сна, виђењем своје свести која се нашла изван свог физичког тела. Гледао сам камени саркофаг и покрај њега своје тело онако како заправо и лежим на боку у свом кревету. Затим, намах лако и брзо пролазим кроз камени саркофаг, па дрвени ћивот и стапам се са моштима. У истом тренутку и моја свест се враћа у моје физичко тело и тако мошти, свест и физичко тело постају једно.
Тренутак сједињавања сам доживео силовито као велики прасак празнине, тишине и најдубљег мира, које је пратио само осећај бескраја, вечности, спокоја и опет мира, мира, мира… и ја сам негде ту у томе бескрајном и вечном миру, плутам. Мир у коме престаје дисање и срце да куца, а тело престаје да постоји, мир у којем нема ни осећања ни жеље, само постоји потреба да се вечно борави у том миру и ужива у блаженству које он доноси. Не знам колико сам се дуго налазио у овом стању, можда секунду, пет секунди или пет минута, можда и више, јер време тада моја свест није појмила.
СПОЗНАЈА ВЕЧНОСТИ И БЕСКРАЈА У МОШТИМА
Свете мошти су ми једно приказале и доказале да време и простор постоје, али само као илузија и обмана ума. У стварности постоји једино садашњост, а цео бескрај и вечност настаје и нестаје у једном трену и једној тачки. Тада сам схватио да у сваком трену постоји било који део вечности и бескраја који је икад био, сада јесте или ће било када бити. Из садашњег тренутка се не може изићи, а од места овде се не може отићи. Колико год да далеко и дуго идемо непрекидно смо у сада и овде. Пут у прошлост је пут у један садашњи тренутак из прошлости и једно место овде у том тренутку. Пут у будућност је пут у једано од будућих сада и овде. У садашњости паралелно и непрекидно постоје сва прошла време и сва места када и где ове мошти нису постојале. То је све време пре рођења Св. Саве и време до смрти Св. Саве 1236. године. Исто тако постоји сво време и мошти у њему док су постојале, од смрти Св. Саве, па све до 1596. и када су спаљене. Постоји време у коме тренутно горе, са сваким тренутком од паљења па до потпуног сагоревања. Постоји и сво време од тада, па до данас са сваким својим тренутком, као и сво време после данас, у коме их нема. Све ће то постојати непрекидно док траје Бескрајни и Вечни Универзум.
Како је рекао св. Августин: „Свет није настао у времену, него од времена“, што значи да нема времена неби било ни света. Али, исто тако да нема простора свет исто тако неби постојао или бар га неби било у оваквоме облику. Као што се бескрај садржи у једној тачкци, тако се и време садржи у једноме трену. Свет неможе да постоји без те две тачке и безбројних ентитета који су нематеријални и материјални и налазе се у тим тачкама. Све што постоји постоји само у сада и овде, али је то што постоји, као и сада и овде непрекидно промењиво. Ништа се не може зауставити да стоји у месту и немења се. То је зато што живот није само свест сама, већ је живот свет и промене те свести и дешавања унутар ње, односно искуства свести. Свест је свесна себе, времена, простора, појединих ентитета и неких дешавања и све је то унутар ње. оно што је изван наше свести не постоји за нашу свест, али то не значи да уопште не постоји.
У овоме трену, сада и овде, одвија се паралелно сваки постојећи делић, од безбројних прошлости, садашњости и будућности. Све постоји истовремено и паралелно и једно унутар другог, али не смета једно другомеамо јер је све на различитим фреквенцијама. Као што се у једној соби налази ваздух, светлост, топлота, гравитација, електромагнетизам… а ништа не смета једно другом. Тако сви могући облици прошлост, садашњост и будућност не ремете једно друго иако постоје све безбројно истовремено на истом месту.
Све се паралелно одвија и све је једно. Путовање кроз време и простор је илузија, то је стајање у месту и мењање безброј вечних фреквенција. Тако да ми се не сећамо нечега, него када помислимо на оно искуство које смо некад доживели, наша свест улази у ону фреквенцију на којој то на шта мислимо вибрира и постоји непрекидно и вечно. То што смо некад доживели, сада доживљавамо и што треба да доживимо вечно је постојало, сада постоји, вечно ће постојати и никако се неможе поништити. Када помислимо на будућност, наш ум је у вибрацији будућности о којој мислимо. Не мењамо време и простор, непрекидно смо у једном времену и простору, мењамо само вибрацију унутар јеног, јединог места и времена које постоје.
Постојећи и радећи у садашњости ми стварамо будућност, али је могуће и радећи у будућности мењати садашњост исто као што је могуће и у садашњости утицати на прошлост, што неки свеци раде. Надам се да ће на овај начин једном када се наша цивилизација потпуно развије, из њене прошлости нестати сви ратови и патње кроз које је пролазила и у којима се сада налази. Ово је по људском схватању постојања немогуће, али у вечном и бескрајном универзуму је једино тако могуће. Он је стваран и такав, у њему не може друкчије. Вечност постоји у трену -сада, а бескрај у једној тачки –овде. Вечност и бескрај су једно јединствено и неодвојиво.
Каснијим читањем духовне литературе будизма и хиндуизма сазнао сам да овај трен или тачка у којој се испољава вечност и бескрај, а коју сам препозно у моштима Св. Саве, будистички и хинду учитељи називају Ом или Аум тачком која се налази у јеству. Ом је празвук, из којег је све створено, који је стога веза са свим што постоји, али и са самим Богом. У тачки Ома је све настало у њој све непрекидно постоји тако што вибрира, само различитим фреквенцијама, као што су различитих фреквенција канали радија или телевизије. Одабиром фреквенције канала ми бирамо канал који ћемо гледати или слушати. Одабиром фреквенције Ома ми идемо у одређену материјалну форму или животни облик на одређено месо и простор. Ово потврђује да се центар вечности и бескраја налази у свакоме и у свему. Без обзира коју тачку у бескрају да узмемо она мора бити тачно у центру бескраја, јер од ње је бескрајно у свим правцима. Исто је и са вечношћу. Сваки трен времена је у центру вечности, јер је вечно трајање и пре и после њега. Бескрај нема краја нити почетака, а састављена је из бескрајног броја центара. У бескрају и где год да ставимо тачку она се мора налазити у средини бескраја јер је бескрајно од ње у свим правцима. Где год и колико год да се крећемо по бескрају центар се креће заједно са нама. Док се крећемо у бескрају центар бескраја за нас је стално у центру нас. Док смо у вечности центар вечности је непрекидно у садашњем тренутку, јер иза нас је вечна прошлост, а испред нас вечна будућност.
Стога, центар универзума, односно вечности и бескраја увек је тамо где је свест присутна. Пошто постоји безброј свести на безброј места постоји и безброј јединица времена и простора, јер свака је свест на другом месту и другом времену и свесна нечег другог, можда сличног, али никад истог.