Месец: март 2020.

Негде током 2013. године сам открио да имам могућност да програмирам исцељуjуће предмете. Неку врсту талисмана, коју особа може носити око врата, у џепу, новчанику… и да тај предмет непрекидно исцељује особу која га држи уз себе. Изглед и материјал од кога би био израђен талисман није много важан, могао је бити било који згодан предмет за ношење уз себе и за подлогу енергетског записа који би исцељивао. Носилац записа је битан само зато да се зна где се налази енергетски запис и да се може носити, пошто је енергија записа очима невидљива. Носилац записа може бити специјално израђен предмет за ту потребу, али може послужити неки привезак, прстен, оловка, дугме… мало и згодно да се стално држи уз себе.

   Желео сам да производ буде крајње универзалан да корисника исцељује од свих болести, али поред тога још и да појача(ва) молитву, олакша(ва) медитацију, штити од штетних зрачења, црне магије, да отклања стрес и помаже и подстиче духовни развој. Осмислио сам да носач буде од пластифицираног картона са цртежом мандале, чији сам изглед ја осмислио. Међутим, сам добио снажан осећај интуиције да одустанем од свега. Наиме основна дилема је била шта радити са тим производом, јер колико сам увидео нису постојале особе које би довољно снажно желеле и самим тим поштовале овај производ. Интуиција ми је говорила да овај производ нико не треба да има ако га довољно не поштује и не жели да га радо користи.

Крајем 2015. године добио сам снажну жељу да програмирам копију производа „Божанска вода“ од, тад већ покојног, др сци Љубише Стојановића. После његове смрти овај производ је престао да се производи, пошто није било духовника који би га програмирао. Овај Љубишин производ се састојао од посебно израђене прохромске плочице овалног облика око 5 цм у коју је био уграђен енергетски запис који је оплемењивао градску воду из славине на коју би се фиксирао помоћу гумице која је била на њему. Предмет није имао никакав физички контакт са водом, јер је вода ишла кроз унутрашњост цеви, док је плочица стајала на спољној страни цеви од славине. Све док је плочица стајала на славини вода је истицала блага, мека, као изворска, са мало каменца и без хлора, флуора, нитрата и свега осталог што се штетно налазило у њој, а при уклањању плочице вода је настављала да истиче онаква каква је пуштана у водовод. Плочица се могла скидати и премештати на било коју другу славину неограничено пута и век трајања јој је био неограничен, а никако се није могла покварити пошто се састојала само из једног једноставног металног дела. Предмет се могао једино уништити претапањем или сецкањем на ситне комадиће. Чак деформисањем или сечењем на веће комаде предмет би и даље радио, јер би енергетски запис остао везан за деформисан носач или за веће парче носача, ако би био пресечен. Век трајања овога предмета је практично био неограничен.

   Одлучио сам да мој запис за пречишћавање воде програмирам, на ономе што ми је било најзгодније, а то је био метални новчић од 10 динара који сам благо полукружно искривио како би згодно стао на славину и пробушио на њему две рупице кроз које би се провукла гумица или канап да се фиксира за славину. Програмирање сам урадио на једном од мојих предавања пред присутним учесницима Духовне школе и сви су се сложили да су енергије које су правиле запис на новчићу биле неуобичајене и врло снажне. Производ сам тестирао тако што сам из чесме насуо једну флашу воде, а затим без завртања славине на цев кроз коју је истицала вода поставио програмиран метални новчић и насуо другу флашу воде. Учесници школе нису знали која је флаша са пречишћеном водом. Затим сам у пластичне чаше на једниј страни стола сипао воду из једне флаше, а на другу страну стола воду из друге флаше. Од око двадесетак учесника који су одлучили да пробају воду, њих неколико је изјавило да нису осетили неку битну разлику, али они имају слабије чуло укуса, за њих је вода иста, била она из чесме или са извора, док су се сви остали, око 90% учесника теста сложили да је вода са леве стране стола као изворска. Овај тест сам више пута понављао са различитим групама и увек је давао истоветан резултат.

   Касније сам код куће програмирао још један исти производ, али на металној монети од 20 динара. Тада сам опет осетио снажно испољавање интуиције да не радим више ништа по овом питању, осим да говорим о овом производу и нудим заинтересованим особама да се увере да производ делује. Ова два производа су била само за моју личну употребу.

Тек током јесени 2017. године сам добио спознају интуицијом да почнем да програмирам овакве производе на новчићима од месинганих 5 динара и да их поклањам дугогодишњим полазницима моје Духовне школе. Али не свима, већ само онима на које ми се укаже интуицијом да је потребно да га добију и да ће довољно вредновати његову могућност и радо га користити.

   Начин програмирања је једноставан, довољно је да док удобно седим узмем новчић у руку или га ставим на сто испред себе и пожелим да тај новчић добије одређену паранормалну особину. У овом случају је било то да пречишћава и енергетски оплемењује воду, а могло је и нешто друго, рецимо да исцељује, штити од црне магије, доноси срећу и сл. Пошто сам духовно развијена особа Света хијерархија космоса прати моје мисли и реагује у складу са мојим жељама, као код светаца што чини, тако да реализује моје жеље ако су у складу са љубављу и хуманошћу. На моју помисао и молбу одређене свесности из космоса које називамо разним именима као: анђели, божанства, духовне енергије, нематеријалне цивилизације и сл. одмах су ми пришле са разних страна космоса и почеле да формирају енергетски запис. Док ово радим, ако је неко близу поред мене, као што су присутни у сали, може осетити снажно и позитивно енергетско деловање разних присутних енергија које формирају запис, а особе које имају могућност ванчулне перцепције могу и да виде неке од присутних енергија или настајање записа.

   На мојим предавањима влада велико интересовање за овај производ и већина особа које прате мој рад желе да га имају. У медитацији сам добио спознају да је вредност овог производа 25.000 динара, што је по тадашњем курсу износило 200 евра, али ми је предочено да је ова цена дата само да би се знала вредност произода, али да он није за продају. Може се добити као поклон и то само оне особе на које ми се укаже да га довољно желе да га имају и користе.

Приликом програмирања првог производа који сам требао поклонити, током предавања пред полазницима на својој Духовној школи, десило се нешто невероватно што ме је одушевило. Наравно, деловање духовних енергија је и овај пут било изузетно снажно и неуобичајено, што су потврдили присутни у сали, а енергетски запис који се формирао добио је отприлике исте особине као производ Љубише Стојановића ,,Божанска водаˮ. Међутим, запис који се формирао на новчићу добио је још невероватне додатне могућности да исцељује од свих болести, штити од штетних зрачења и црне магије, појачава молитву и медитацију, елиминише стрес… Видео сам да енергетски запис који је формиран испред мене изгледа као кугла пречника 25 цм, од бљештаве светлости беле боје у центру, а споља жуте светлости и ореолом који је окружује од зеленкасте и индиго плаве светлости која је имала особину нематеријалног живог бића. Чим се запис формирао, одмах сам остварио телепатски контакт са њим и упознавајући се међусобно смо разменили неколико предивних менталних слика и емоција чија се лепота речима не може описати. Али највише ме је дирнуло изузетно снажно и невероватно осећање чисте Божанске љубави и присног јединства које смо осећали једно са другим. Ово осећање ме је довело у толико снажан осећај блаженства да су ми засузиле очи. Пошто ме је ово Биће које се управо формирало испред мене подсећало на анђела, само што је мање, одлучио сам да производ назовем „Анђеоски производ“ или „Анђеоски пречистач воде“. Тек након више од месец дана сам се сетио да сам пре више година осмислио производ сличан овоме, али сам ношен јасном интуицијом одустао од његовог програмирања. Очито да су моја душа и свемилостиви Бог имали замисао да сачекам неколико година како бих се више духовно развио до нивоа да могу програмирати неупоредиво снажнији и комплекснији производ као што је „Анђеоски производ“.

Одлучио сам да на сваком мом будућем предавању програмирам један Анђеоски производ и поклоним га неком. Али, испоставило се да нема довољно особа које би га могле добити. Приликом програмирања трећег производа, особу којој је био намењен морао сам иницирати да би остварила духовни услов да га добије. Тако да сам за сада зауставио накратко програмирање, док се не појаве нове особе које ће испунити услов да добију Анђелски производ.

Цела прича јесте невероватна, али ја не тражим нити од једне особе да верује, него да слободно све провери. Оно што су за обичне људе чуда и немогуће ствари, за духовнике су то само најобичније ствари, јер духовност нема ограничења. Ако су духовне могућности стварно тако огромне, једноставне, ефикасне, лаке и бесплатне, зашто их не бисмо користили. Можда нам је тешко да се одвикнемо да користимо скупе ствари, компликоване, неефикасне, па чак и штетне. Пробајмо да се одвикнемо од стечених лоших навика, вредно је труда. Ако се устручавамо од јавности шта ће мислити о нама што прихватамо духовни свет, зар није јавност она која треба да се стиди због свог незнања? Невероватно да већина људи, како је рекао проф. др Вук Стамболовић, познати социолог, „пристаје да болује и умре строго научно, него да оздрави макар и ненаучно“. Неки људи пре пристају да трпе стварне проблеме, него да нестварним путем реше проблеме; бирају да логично пате, него да нелогично буду срећни! Већина људи прихвата да без Бога иде у пакао, само да не би са Богом ушла у рај…! ШТА ВИ БИРАТЕ!?

Табела градске воде са приказом вредности у њој пре и после стављања „Анђеоског пречистача“ на славину. Узоркована вода је још испитана на: мирис, манган, гвожђе, нитрите и амонијак који су остали непромењени, али су били у средње дозвољеним вредностима присутни. Оба узорка су била исправна за пиће. Испитивање је урадио Институт за јавно здравље војводине у Новом Саду 21.03.2018 г. Заведено под бројевима 02-2524/18 и 02-2525/18.

Анализа наравно није могла утврдити енергетску оплемењеност воде, али доказује да су неутрални састојци воде остали непромењени, док су се штетни смањили, а они који су корисни организму су се повећали. Тако имамо повећану електричну проводљивост, повећану потрошњу КМnO4 која доказује повећање органске материје у води и као треће повећање испарног остатка. Све ово води даје здрав, питак изворски укус. Приметно је да и непречишћена вода задовољавала норме о хигијенској исправности воде за пиће. Претпостављам да би у води лошијег квалитета промењене вредности после третмана „Ађеоским производом“ биле доста веће. 

Која је разлика измећу религиозног, верника и атеисте? Већина људи мисли да је та разлика огромна, заправо мисле да су та два појма сушта супротност један другоме. Ја ту не видим никакву посебну разлику, мени су они веома слични. Основна је забуна што људи мешају религиозност и веру, па се та два појма изједначавају. Други је проблем што ретко ко зна шта је вера.

Религиозан човек посећује храмове моли се, упражњава верске ритуале и придржава се свега оног што његова религија тражи од њега. Он може да се плаши Бога, воли Га диви му се и остало. Важно је то да религиозан човек може мање или више да сумња да ли греши и да можда Бог нити не постоји. Већина религиозних ако их питате зашто иду у цркве и манастире, рећи ће вам да се лепо осећају или да воле то; да су их тако научили од малена; да тако покушавају да се исцеле, јер им доктори не могу помоћи; да воле ту атмосферу и дружење и сл. У младости сам се чудио таквим одговорима. Зар се у цркву не иде због Бога и зар онај ко се сматра верником може имати други разлог свог уласка у цркву, а да није љубав према Богу? Виђао сам и „вернике“ који су лако напуштали Бога када су им били угрожени неки лични интереси због личне религиозности. Запитајмо се да ли би можда такав „верник“ да је одрастао у атеистичкој породици и атеистичком друштву можда био атеиста?

Атеиста не посећује храмове, не моли се, не упражњава верске ритуале, не слуша свештенике, јер не верује у Бога. А да је одрастао у религиозној породици и религиозном окружењу, зар он не би можда био верник као и они у претходном пасусу? На крају и атеиста и религиозан, мање или више сумњају и питају се да ли можда греше, атеиста да ли Бог ипак постоји, а религиозан да ли Бог не постоји? Нада као и сумња се једнако налазе и у вернику и атеисти. Свако ко живи, па тако и атеиста, мора у нешто да верује да би живео, јер би му живот био бесмислен и одустао би од њега. Атеисти верују у разне ствари; правду, нацију, у себе, љубав, хедонизам, природу, породицу, доброту, моћ, богатство и било шта друго. Што потврђује да је и атеиста верник и може бити далеко већи верник од неког ко је религиозан и верује у Бога. Виђао сам многе атеисте који су се жестоко борили за своје принципе као што је правда, истина и слично, неки су и гинули за те принципе. Колико је религиозних спремно да погине за своју „веру“ у Бога? На крају, трагање атеисте из сумње за Богом, зар није веће од вере религиозног који нема потребе за контактом са Богом, већ се задовољава само са оним што религија пружа?

Вера није оно што људи мисле да је вера, она је одлика највећих духовника и њихова снага. Исус је рекао: „Са вером помислите и ово брдо ће сићи у море“! Вера не може бити мала, средња или велика. Ако је вера онда мора бити потпуна и целовита и не може имати своју слабију или јачу варијанту, као нити већу или мању. Са вером су свеци чинили чуда и за њу су јунаци гинули. Ако не чинимо чуда и ако нисмо спремни погинути сигурни у оно што мислимо, значи да немамо веру у своје мишљење, него наду. Вера искључује сваку, па и најмању сумњу у оно у шта се верује. Ако постоји само и најмања сумња онда то није вера него нада. Нада може бити и мала и средња и велика и чврста и слаба. Са надом се не чине никаква чуда нити је вредно погинути за њу. А, вера је вера, као што је истина истина увек иста непромењива и потпуна.

Вера у Бога без чежње за Богом је само обична „вера“ каквом је људи сматрају да јесте, односно обична религиозност, слаба као што је људска „вера“ у било шта друго слаба и сумњичава. Чежња за Богом је најузвишенији облик чежње. Једно је бити религиозан и због религиозности „веровати“ у Бога, а сасвим је супротно бити заљубљен у Бога и непрекидно настојати за сједињењем са Богом. Једно је молити се Богу за нешто у материјалном свету како религиозни раде, а друго је патити због одвојености од Бога и занемаривати световни живот у потрази за Богом, као што духовници раде. Осећање љубави и истинска вера је оно по чему се разликује духовник од религиозног човека или обичног верника. Религиозног верника у потпуности задовољава религија са својом догмом, храмовима, свештенством и ритуалима. Духовник претражује небо и земљу на све могуће начине, не обазирући се на последице, да би задовољио своју чежњу и пронашао Бога. Сваком духовнику је смисао живота трагање за Богом и крајњом истином. Религиозни верник молећи се Богу види смисао свог живота у истом ономе у чему и атеиста види смисао свог живота који не мисли на Бога. Тако и религиозан и атеиста дају смисао своме животу у остварењу својих бројних и разних материјалних и нематеријалних жеља, док духовник има само једну тежњу: одустати од свих својих жеља како би успео досећи до Бога.

Потреба за Богом је једино мерило духовне вредности. Сврха живота је преданост и љубав према Богу, а циљ живота је сједињење са Богом. Са том сврхом и циљем Бог нас је створио и удахнуо нам  живот. Бога можемо прихватати или не, веровати у Њега или не, молити му се или Га псовати, величати Га или кудити… све је то мерило религиозности или атеизма и Богу није много битно.

Кришнамурит је рекао: „Када неко изгуби дубоко интимни однос са природом, тада храмови, џамије и цркве постају важни“. Бог је целокупна природа материјална и духовна, па онај ко нема у себи снагу за директан приступ Богу -нематеријалној природи приморан је да тражи утеху у религији. Религија није Бог, она није чак ни божија копија, она је његова лоша и бездушна замена и утеха за религиозне. Служење религији је идолопоклонство, а Исус је баш то, клањање лажним боговима наглашавао као највеће издајство јединога Бога. Човеку ништа није ближе од Бога, тело, осећања, ум, свест, душа све је део Бога и састављено од божанске енергије. Зато је сваки човек Бог, само што се може рећи да нико није свестан тога, а религије које су се удаљиле од Бога, као што су то учинили сви облици хришћанства, управо све чини да држе вернике несвесним највише истине -Бога. Религија чији највиши свештеници нису свесни Бога, не може ни својим припадницима преставити Бога онаквим какав јесте. Свештеници овакве религије уче следбенике да је Бог далеко, недосежан тако да човек не може доћи до њега. А Бог је у самом човеку и око њега и непрекидно у контакту са човеком. Једина наука вере треба једино да буде како човек да постане свестан своје божанствености. Истинске религије као будизам и хиндуизам управо то подучавају своје следбенике и имају свештенике који су свесни Бога и своје важне улоге међу људима.

Права побожност значи непрекидно трагање за Богом због коначног утапања са љубављу у Божанско биће. Циљ праве побожности није после смрти ући у Царство небеско, како хришћанство обећава, јер то је немогући циљ. После смрти без материјалног тела душа ништа не може учинити за своје спасење. Када би душа могла да оконча свој кармички циклус у свету у коме борави после смрти без физичког тела, она не би имала разлог да се рађа и улази у материју. Зато душа треба за живота, док је у материји пронаћи Царство небеско и живети у њему, а након смрти само наставити даљи боравак у њему. 

Богу једино значи колику осећамо потребу, колики чинимо напор и чега се све одричемо у настојању да Га откријемо и доћи ђемо у контакт са Њим.

 Што више неког волимо јача је наша потреба да смо са њим заједно. Наша чежња за Богом је једино мерило наше љубави према Богу. Било који духовни рад је успешан онолико колико у њему има чежње, не за личним духовним развојем или нечим другим, него чежње за Богом. До Бога доводи велика патња због одвојености од Бога и најјачи вапај за Богом. Једина част коју човек може да укаже Богу, јесте да Га тражи! 

Прича о радозналом калуђеру објашњава каква и колика треба да је чежња и воља за Богом да би оправдале веру у Бога у правом смислу речи шта она треба да јесте. Тако мало, само трун је потребан да би се сјединило са Божанским бићем и заронило у његову бескрајну љубав, а то мало, тај трун је вера.

Један млади калуђер је упорно испитивао старог свеца како се постаје светац и шта је потребно урадити да се види Бог и постигне јединство са Богом. Свеца је заморила дуга прича, тим пре што калуђер није добро схватао оно што му се говори. Старац је затим рекао –„Тешко ми је да ти објасним то што те тако јако интересује. Могу ти једино показати ако желиш, али те упозоравам може бити крајње непријатно и близу смрти“. Калуђер је без размишљања одмах пристао, не марећи за цену само да задовољи своју велику радозналост.

Светац је онда рекао: „Добро, када толико желиш онда пођи са мном.“ Повео га је иза куће где је под стрехом стајало буре у коме се скупљала кишница. Затим је рекао: „Погледај у ово буре, на његовоме дну ћеш видети оно шта те толико интересује.“ Калуђер се нагнуо у чуду да види шта се то налази на дну бурета пуног воде. Старац га је тада неочекивано чврсто обухватио за ноге и убацио га у буре са водом. Са главом на дну бурета, покушавајући да се спаси, младић се батргао и отимао колико је могао, али узалуд. Светац му је чврсто стискао ноге које су му вириле из бурета. Није га пуштао све док јадни калуђер није почео да губи свест и престао да се бори. Тада је старац преврнуо буре, вода се просула, а младић испао из бурета коначно дошавши до ваздуха. Седео је на тлу дишући пуним плућима из све снаге пар минута док се није повратио од шока. Затим је упитао: „Побогу, свети Оче, шта вам би, умало ме не убисте?“ 

Гледајући збуњеног младића смешећи се, старац му је одговорио: „Питао си ме како се може видети Бог, а ја тебе сада питам, шта си мислио док ти је глава била на дну бурета?“  Још увек дубоко дишући младић је одговорио: „Мислио сам само како да дођем до ваздуха, сво време нисам ништа друго могао да мислим осим како да удахнем, удах ми је била животна и једина потреба.“ Помажући младићу да устане -„Ето видиш сада…“ -рекао је задовољно старац – „Када будеш Бога непрекидно тако и толико желео, као што си ваздух желео са дна бурета, Бог ће ти се тада одмах показати!“

Немогуће је људском уму да докучи Божанску величанственост, без обзира колико се трудио. Као што је бескрајан и вечан, Бог је исто толико сложен и интелигентан, тако да схватање Бога има могућност само Бог, односно Бог је схватљив једино самом себи и никоме другом. Да бисмо оправдали своје постојање потребно је непрекидно да покушавамо да схватимо ово стање Божанског. Непрекидно изнова трудимо се свим срцем, духом и телом, јер то је једина сврха живота и постојања. Постојимо-живимо, поседујемо ум и физичко тело само да би смо могли искусити осећај Божанствености.

Бог је створио цео Универзум и нас у њему због искуства предивног осећаја апсолутне љубави, која нас везује са Њим. Апсолутна љубав се доживљава једино кроз спознају нас у Њему – нашем Творцу и спајања нас са Њим у Једно. Ништа лепше и вредније не постоји од откривања такве љубави и њеног осећаја у јединству са Богом -извором живота. Ова љубав је вредна сваке патње и жртве. Ово можемо назвати игром откривања божанске пуне и коначне спознаје, односно властитог препознавања себе унутар Бога. Повратак нашем Оцу је једини разлог и циљ нашег живота и постојања и нема других циљева осим овог. Остваримо онда циљ, препознајмо Бога у себи и себе у Богу лако, сретно и успешно, јер цео Универзум је на нашој страни и помаже нам у самоспознаји здушно и непрекидно.