Која је разлика измећу религиозног, верника и атеисте? Већина људи мисли да је та разлика огромна, заправо мисле да су та два појма сушта супротност један другоме. Ја ту не видим никакву посебну разлику, мени су они веома слични. Основна је забуна што људи мешају религиозност и веру, па се та два појма изједначавају. Други је проблем што ретко ко зна шта је вера.
Религиозан човек посећује храмове моли се, упражњава верске ритуале и придржава се свега оног што његова религија тражи од њега. Он може да се плаши Бога, воли Га диви му се и остало. Важно је то да религиозан човек може мање или више да сумња да ли греши и да можда Бог нити не постоји. Већина религиозних ако их питате зашто иду у цркве и манастире, рећи ће вам да се лепо осећају или да воле то; да су их тако научили од малена; да тако покушавају да се исцеле, јер им доктори не могу помоћи; да воле ту атмосферу и дружење и сл. У младости сам се чудио таквим одговорима. Зар се у цркву не иде због Бога и зар онај ко се сматра верником може имати други разлог свог уласка у цркву, а да није љубав према Богу? Виђао сам и „вернике“ који су лако напуштали Бога када су им били угрожени неки лични интереси због личне религиозности. Запитајмо се да ли би можда такав „верник“ да је одрастао у атеистичкој породици и атеистичком друштву можда био атеиста?
Атеиста не посећује храмове, не моли се, не упражњава верске ритуале, не слуша свештенике, јер не верује у Бога. А да је одрастао у религиозној породици и религиозном окружењу, зар он не би можда био верник као и они у претходном пасусу? На крају и атеиста и религиозан, мање или више сумњају и питају се да ли можда греше, атеиста да ли Бог ипак постоји, а религиозан да ли Бог не постоји? Нада као и сумња се једнако налазе и у вернику и атеисти. Свако ко живи, па тако и атеиста, мора у нешто да верује да би живео, јер би му живот био бесмислен и одустао би од њега. Атеисти верују у разне ствари; правду, нацију, у себе, љубав, хедонизам, природу, породицу, доброту, моћ, богатство и било шта друго. Што потврђује да је и атеиста верник и може бити далеко већи верник од неког ко је религиозан и верује у Бога. Виђао сам многе атеисте који су се жестоко борили за своје принципе као што је правда, истина и слично, неки су и гинули за те принципе. Колико је религиозних спремно да погине за своју „веру“ у Бога? На крају, трагање атеисте из сумње за Богом, зар није веће од вере религиозног који нема потребе за контактом са Богом, већ се задовољава само са оним што религија пружа?
Вера није оно што људи мисле да је вера, она је одлика највећих духовника и њихова снага. Исус је рекао: „Са вером помислите и ово брдо ће сићи у море“! Вера не може бити мала, средња или велика. Ако је вера онда мора бити потпуна и целовита и не може имати своју слабију или јачу варијанту, као нити већу или мању. Са вером су свеци чинили чуда и за њу су јунаци гинули. Ако не чинимо чуда и ако нисмо спремни погинути сигурни у оно што мислимо, значи да немамо веру у своје мишљење, него наду. Вера искључује сваку, па и најмању сумњу у оно у шта се верује. Ако постоји само и најмања сумња онда то није вера него нада. Нада може бити и мала и средња и велика и чврста и слаба. Са надом се не чине никаква чуда нити је вредно погинути за њу. А, вера је вера, као што је истина истина увек иста непромењива и потпуна.
Вера у Бога без чежње за Богом је само обична „вера“ каквом је људи сматрају да јесте, односно обична религиозност, слаба као што је људска „вера“ у било шта друго слаба и сумњичава. Чежња за Богом је најузвишенији облик чежње. Једно је бити религиозан и због религиозности „веровати“ у Бога, а сасвим је супротно бити заљубљен у Бога и непрекидно настојати за сједињењем са Богом. Једно је молити се Богу за нешто у материјалном свету како религиозни раде, а друго је патити због одвојености од Бога и занемаривати световни живот у потрази за Богом, као што духовници раде. Осећање љубави и истинска вера је оно по чему се разликује духовник од религиозног човека или обичног верника. Религиозног верника у потпуности задовољава религија са својом догмом, храмовима, свештенством и ритуалима. Духовник претражује небо и земљу на све могуће начине, не обазирући се на последице, да би задовољио своју чежњу и пронашао Бога. Сваком духовнику је смисао живота трагање за Богом и крајњом истином. Религиозни верник молећи се Богу види смисао свог живота у истом ономе у чему и атеиста види смисао свог живота који не мисли на Бога. Тако и религиозан и атеиста дају смисао своме животу у остварењу својих бројних и разних материјалних и нематеријалних жеља, док духовник има само једну тежњу: одустати од свих својих жеља како би успео досећи до Бога.
Потреба за Богом је једино мерило духовне вредности. Сврха живота је преданост и љубав према Богу, а циљ живота је сједињење са Богом. Са том сврхом и циљем Бог нас је створио и удахнуо нам живот. Бога можемо прихватати или не, веровати у Њега или не, молити му се или Га псовати, величати Га или кудити… све је то мерило религиозности или атеизма и Богу није много битно.
Кришнамурит је рекао: „Када неко изгуби дубоко интимни однос са природом, тада храмови, џамије и цркве постају важни“. Бог је целокупна природа материјална и духовна, па онај ко нема у себи снагу за директан приступ Богу -нематеријалној природи приморан је да тражи утеху у религији. Религија није Бог, она није чак ни божија копија, она је његова лоша и бездушна замена и утеха за религиозне. Служење религији је идолопоклонство, а Исус је баш то, клањање лажним боговима наглашавао као највеће издајство јединога Бога. Човеку ништа није ближе од Бога, тело, осећања, ум, свест, душа све је део Бога и састављено од божанске енергије. Зато је сваки човек Бог, само што се може рећи да нико није свестан тога, а религије које су се удаљиле од Бога, као што су то учинили сви облици хришћанства, управо све чини да држе вернике несвесним највише истине -Бога. Религија чији највиши свештеници нису свесни Бога, не може ни својим припадницима преставити Бога онаквим какав јесте. Свештеници овакве религије уче следбенике да је Бог далеко, недосежан тако да човек не може доћи до њега. А Бог је у самом човеку и око њега и непрекидно у контакту са човеком. Једина наука вере треба једино да буде како човек да постане свестан своје божанствености. Истинске религије као будизам и хиндуизам управо то подучавају своје следбенике и имају свештенике који су свесни Бога и своје важне улоге међу људима.
Права побожност значи непрекидно трагање за Богом због коначног утапања са љубављу у Божанско биће. Циљ праве побожности није после смрти ући у Царство небеско, како хришћанство обећава, јер то је немогући циљ. После смрти без материјалног тела душа ништа не може учинити за своје спасење. Када би душа могла да оконча свој кармички циклус у свету у коме борави после смрти без физичког тела, она не би имала разлог да се рађа и улази у материју. Зато душа треба за живота, док је у материји пронаћи Царство небеско и живети у њему, а након смрти само наставити даљи боравак у њему.
Богу једино значи колику осећамо потребу, колики чинимо напор и чега се све одричемо у настојању да Га откријемо и доћи ђемо у контакт са Њим.
Што више неког волимо јача је наша потреба да смо са њим заједно. Наша чежња за Богом је једино мерило наше љубави према Богу. Било који духовни рад је успешан онолико колико у њему има чежње, не за личним духовним развојем или нечим другим, него чежње за Богом. До Бога доводи велика патња због одвојености од Бога и најјачи вапај за Богом. Једина част коју човек може да укаже Богу, јесте да Га тражи!
Прича о радозналом калуђеру објашњава каква и колика треба да је чежња и воља за Богом да би оправдале веру у Бога у правом смислу речи шта она треба да јесте. Тако мало, само трун је потребан да би се сјединило са Божанским бићем и заронило у његову бескрајну љубав, а то мало, тај трун је вера.
Један млади калуђер је упорно испитивао старог свеца како се постаје светац и шта је потребно урадити да се види Бог и постигне јединство са Богом. Свеца је заморила дуга прича, тим пре што калуђер није добро схватао оно што му се говори. Старац је затим рекао –„Тешко ми је да ти објасним то што те тако јако интересује. Могу ти једино показати ако желиш, али те упозоравам може бити крајње непријатно и близу смрти“. Калуђер је без размишљања одмах пристао, не марећи за цену само да задовољи своју велику радозналост.
Светац је онда рекао: „Добро, када толико желиш онда пођи са мном.“ Повео га је иза куће где је под стрехом стајало буре у коме се скупљала кишница. Затим је рекао: „Погледај у ово буре, на његовоме дну ћеш видети оно шта те толико интересује.“ Калуђер се нагнуо у чуду да види шта се то налази на дну бурета пуног воде. Старац га је тада неочекивано чврсто обухватио за ноге и убацио га у буре са водом. Са главом на дну бурета, покушавајући да се спаси, младић се батргао и отимао колико је могао, али узалуд. Светац му је чврсто стискао ноге које су му вириле из бурета. Није га пуштао све док јадни калуђер није почео да губи свест и престао да се бори. Тада је старац преврнуо буре, вода се просула, а младић испао из бурета коначно дошавши до ваздуха. Седео је на тлу дишући пуним плућима из све снаге пар минута док се није повратио од шока. Затим је упитао: „Побогу, свети Оче, шта вам би, умало ме не убисте?“
Гледајући збуњеног младића смешећи се, старац му је одговорио: „Питао си ме како се може видети Бог, а ја тебе сада питам, шта си мислио док ти је глава била на дну бурета?“ Још увек дубоко дишући младић је одговорио: „Мислио сам само како да дођем до ваздуха, сво време нисам ништа друго могао да мислим осим како да удахнем, удах ми је била животна и једина потреба.“ Помажући младићу да устане -„Ето видиш сада…“ -рекао је задовољно старац – „Када будеш Бога непрекидно тако и толико желео, као што си ваздух желео са дна бурета, Бог ће ти се тада одмах показати!“
Немогуће је људском уму да докучи Божанску величанственост, без обзира колико се трудио. Као што је бескрајан и вечан, Бог је исто толико сложен и интелигентан, тако да схватање Бога има могућност само Бог, односно Бог је схватљив једино самом себи и никоме другом. Да бисмо оправдали своје постојање потребно је непрекидно да покушавамо да схватимо ово стање Божанског. Непрекидно изнова трудимо се свим срцем, духом и телом, јер то је једина сврха живота и постојања. Постојимо-живимо, поседујемо ум и физичко тело само да би смо могли искусити осећај Божанствености.
Бог је створио цео Универзум и нас у њему због искуства предивног осећаја апсолутне љубави, која нас везује са Њим. Апсолутна љубав се доживљава једино кроз спознају нас у Њему – нашем Творцу и спајања нас са Њим у Једно. Ништа лепше и вредније не постоји од откривања такве љубави и њеног осећаја у јединству са Богом -извором живота. Ова љубав је вредна сваке патње и жртве. Ово можемо назвати игром откривања божанске пуне и коначне спознаје, односно властитог препознавања себе унутар Бога. Повратак нашем Оцу је једини разлог и циљ нашег живота и постојања и нема других циљева осим овог. Остваримо онда циљ, препознајмо Бога у себи и себе у Богу лако, сретно и успешно, јер цео Универзум је на нашој страни и помаже нам у самоспознаји здушно и непрекидно.