Дан: 9. новембар 2022.

ИСКУСТВО – НИКОЛА АЛЕКСИЋ (2012. године)

Никола Алексић, директор Еколошког покрета Новог Сада (1947) Стеву Плавшића сам упознао на предавању покојног Љубише Стојановића, најспособнијег исцељивача на свету, по мом мишљењу, који ми је преко телефона заваривао сломљене кости после саобраћајки, разбијао тромб који ми је обуставио крвоток у нози, ослободио ме дискус херније или ми урадио катетеризацију срца и све то како сам рекао, преко телефона. Тада сам мислио да је и Стева дошао из поштовања према овој исцелитељској величини, али сам после чуо од њега да је он Љубишин ученик.

Временом сам се зближио са Стевом и у знак подршке тој способности малобројних да лече и исцељују људе на даљину, а после пружања помоћи због ишијаса сам му омогућио да своја предавања одржава у сали коју је Еколошки покрет имао на располагању у објекту где смо имали пословне просторије.

У то време сам патио од ишијаса који ме је мучио неких 5-6 година у толикој мери да сам морао по неки пут током и краћег ходања да седнем на земљу или на клупу чак и по киши. Бол ми се пружала од врха ноге дуж задње стране бутине толико снажно да је једини начин да га зауставим био да престанем са ходањем и да седнем. Нити 50 метара нисам могао да пређем, а да не седнем и не одморим се. Сећам се једном да је киша падала, а ја сам морао да седнем на мокру клупу због болова. Тада ми је пришла једна девојчица, није имала више од 12 година и питала; чико, да ли вам је добро? Вероватно ми је пришла због мојих болних гримаса на лицу и времена које није било за седење на клупи.

Тражио сам помоћ и од своје лекарке којој сам се пожалио на несносне болове, на шта ми се она окренула и уз осмех на лицу само рекла; године. Није ми падало на памет да користим лекове којима бих се само тровао, јер би ми само привремено отклањали бол, а морао бих да их узимам у све већој количини или концентрацији док би ми се бол само повећавала. Два пута сам тражио помоћ и од Љубише Стојановића који је покушавао да ме ослободи бола као што ми је и сломљене кости заваривао, али му није пошло за руком, само ми је након телефонског ,,увидаˮ у стање мог тела рекао да је ,,ту нешто укљештеноˮ.

Једно вече док сам седео у канцеларији Еколошког покрета где сам остајао сваки дан од 7-8 ујутру до 22-23 увече, назвао ме је Стева Плавшић и знајући да патим од ишијаса упитао како се осећам поводом тога. Ја сам му искрено одговорио да ме сада бол хвата и док седим, не само док ходам, на шта ми је он предложио да покуша да ми одради сеансу и да проба да ми помогне. Ја му до тада нисам тражио помоћ, јер ако ми један Љубиша из два покушаја није могао помоћи, није ми нити на крај памети могло пасти да ми његов ученик може помоћи. Ипак сам прихватио из поштовања не желећи да га обесхрабрим и увредим подцењивањем његових способности и жељи да достигне ниво једног Љубише Стојановића.

На то ми је Стева рекао; знаш, ја немам пара да те држим на вези пола сата као Љубиша, него ти спусти телефон, зажмури и изговарај Оченаш, а ја ћу да ти радим сеансу, па ћу те назвати за десетак минута да чујем како се осећаш. У то време није било ,,бесплатнихˮ минута и дужи разговор преко мобилног телефона значајно је оптерећивао корисника телефона. После ми је Стева објаснио да свака молитва помаже исцељење човека и појачава дејство сеанси, а Оченаш је на врху листе свих молитви.

Урадио сам тако како ми је рекао и сачекао нови позив телефоном. Не знам колико је времена прошло када ме је поново назвао и питао како се осећам. Нисам био сигуран, па сам му рекао да се ипак осећам мало боље, као да ми је бол ослабила док сам седео у столици. Ајмо поново, упоран је био Стева, а ја сам из пристојности прихватио. Поново сам прекинуо телефонску везу, зажмурио и у себи изговарао Оченаш. Када је Стева поново назвао био је одређенији и тражио је да му у процентима кажем колико осећам то побољшање, ако га осећам. Сада сам већ био сигурнији, чак сам и устао са столице да будем одређенији да ли ме је бол мало и колико попустила. Рекао сам Стеви да бих сада рекао да ми је за 20% лакше него пре сеанси. Ајмо поново, опет ће он, није се дао прекинути, а ја нисам смео тражити прекид ако већ осећам да ми је макар мало боље. Опет смо поновили радњу; прекинуо сам везу и жмурећи сам наставио изговарање Оченаша очекујући нови позив. Опет исто питање када ме је тргао из молитве новим позивом. Сада сам подигао проценат побољшања, не сећам се да ли сам рекао да ми је било боље за 50% или близу тога, потврђујући чак своју процену ходањем око стола, али ми је стварно било боље него када ме је први пут назвао. Ајмо поново, није се дао Стева, а ја још нисам намеравао да идем кући иако је било око 21 сат, па смо наставили радње, он своје, а ја молитву. Не сећам се колико је укупно било те вечери сеанси, тек сваком новом сеансом мени је било све боље док му на крају нисам рекао да заиста више не осећам бол чак нити за време шетње око стола, а у почетку ме је нога болела и док сам седео на столици. Захвалио сам му се, а он ми је рекао да га обавестим сутра како се осећам после дуже шетње.

Те вечери сам први пут за неколико година отишао кући без болова у нози и седања на земљу или клупу после сваких 50-ак метара и то само за сат времена примања сеанси колико је отприлике моје исцељивање трајало. Све у свему, ја од те вечери 2012. до данас, 2022 године, више нисам знао за ишијас. За једно једино вече уз 5-6 сеанси заредом преко телефона, Стева Плавшић ме је својом исцелитељском способношћу ослободио несносних болова од ишијаса.

Пар година касније Стева Плавшић ме је замолио да заједнички напишемо рад за Конгрес исхране који организује др Бора Вујасин; ја да пишем о својим искуствима као корисник енергетске медицине од Љубише Стојановића и њега, Стеве Плавшића, а он ће са свог становишта да покуша објаснити како делује енергетска медицина. Текстове смо размењивали ради увида шта онај други пише и ја сам у опису мојих проблема са ишијасом навео како ми Љубиша Стојановић из два покушаја НИЈЕ МОГАО ПОМОЋИ. На то ме је Стева одмах назвао и доста енергично захтевао да то исправим, јер није тачно. Покушао сам да се оправдам да сам се заиста два пута обраћао Љубиши Стојановићу али без успеха, на шта ми је он, не спорећи то што сам рекао, објаснио суштину: није му дато да вам помогне! Како би се нас двоје упознали, зближили и ширили истину о енергетској медицини да вам је Љубиша одмах из прве помогао и ослободио болова?

Од тада је прошло 5-6 година и веома често се сетим Стевиних речи и објашњења. Чудни су путеви Господњи. Ништа се у животу не дешава случајно нити случај као такав  постоји, јер се све дешава с лучом (светлошћу) божијом, божијом вољом, а ми смо само учесници у математичком прорачуну Творца о будућим догађајима.

На крају, не без великог разочарења, посебно зато што сам по образовању здравствени радник, не могу да схватим крајњу незаинтересованост званичне медицине за ову област за коју се покојни Љубиша Стојановић изборио да буде призната као алтернативна медицина иако је неупоредиво ефикаснија, бржа, јефтинија, комфорнија и која апсолутно не може да буде штетна нити у једном случају.

Зовем се О. Б., Рођена сам 1940. године и живим у Новом Саду. Стеву Плавшића упознала сам у „Врелу“. То је друштво за здраву исхрану и заштиту животне средине из Новог Сада. Ово друштво организује једном недељно предавања у центру Новог Сада где разни предавачи говоре везано за области здравља, културе, науке, исхране, екологије и сличних области. Пошто сам члан овог друштва пратила сам више Стевиних предавања везаних за духовност и исцелитељство које је он одржавао у организацији „Врела“, тако да сам била добро упозната чиме се бави и да има велике исцелитељске могућности.

Крајем месеца јуна 2018. године у Новом Саду на углу улице Змај Огњена Вука и Краљевића Марка веома сам незгодно пала на плочнику, и притом јако повредила оба колена и десно раме. Околни пролазници су ми помогли да се придигнем. Срећом ништа нисам сломила иако сам старија особа. Успела сам да дођем до стана, где сама живим. Разведена сам а мој син јединац борави и ради у иностранству.

Одмах сам легла да спавам и опорављам се од повреда. Мислила сам да ће ми сутра бити боље. Међутим, ујутру ми је било неупоредиво горе него дан пре. Повређена места су ме толико болела да сам једва устала из кревета. Да одем до купатила и назад требало ми је читавих сат времена, знам тачно, јер сам гледала на часовник Једва сам ходала уз јаке болове и са ослањањем на велики кишобран, придржавајући се о зид и намештај. Уплашила сам се и успаничила, зато што сам сама тешко повређена, а да ствар буде гора, кроз два дана сам морала обавезно путовати у иностранство.

Да зовем хитну помоћ није долазило у обзир, пошто знам да би ме водили на снимање, дали би ми лекове за болове и оток, вероватно би ме ставили и у завоје. Уз сву њихову стручну помоћ свакако бих морала мировати у кревету дуже време чекајући да моје повреде зацеле, а ја сам сутра требала да се спремам за пут и прекосутра да путујем.

Сетила сам се Стеве Плавшића, имала сам број његовог телефона пошто ми је он већ једном успешно помогао у сличном здравственом проблему. Назвала сам га и све му детаљно испричала о стању у коме се налазим. Пошто је моја ситуација била тешка, одмах је одлучио да ми уради сеансу док смо били на телефонској вези. Лежала сам на кревету и примала његове енергије дуже од пола сата. Терапија је била веома угодна и опуштајућа са разним и необичним доживљајима на повређеним деловима тела. Када се све завршило Стева ме је замолио да устанем са кревета и видим да ли има неке промене. Промена је била изненађујуће позитивна и невероватна, сасвим сам нормално устала и ходала по соби, а болови су били сада присутни свега око 30% од оних од пре сеансе. Стева је рекао да може и то мало што ме и даље боли да отклони одмах, али да је боље сутра то да урадимо, зато ми је рекао да га сутра поново назовем за другу сеансу. Сутрадан после истоветне сеансе нисам осећала нити трунке бола, а физички и психички сам се осећала далеко боље него пре пада, тако да сам се лако и задовољно спремила и отпутовала у Мађарску и цео боравак у Мађарској ми је био пријатан.

Богу хвала што постоје људи са оваквим невероватним способностима који несебично помажу другим особама.

Зовем се Живко Бикић, рођен сам 1986. године и живим у месту Черевић. Стеву Плавшића упознао сам док смо радили у истој фирми.

Једном приликом, 2014. године док смо радили заједно, пожалио сам му се како ми је тешко да радим, јер сам константно неиспаван. Затим сам му објаснио, да моја супруга  ја и имамо бебу старости годину дана, која стално повраћа и плаче. Највећи је проблем, поред наше забринутости за њено здравље, што нас током сваке ноћи буди више пута, па морамо проводити време са њом и успављивати је. Носили смо је на разне прегледе у дом здравља, док на крају није постављена дијагноза ГЕР- Гастроезофагеална болест или Рефлуксно обољење.

Међутим, помоћи није било, нисмо добили никакве лекове, него само савете. Од стране педијатра је речено да је ово уобичајено обољење код беба и да је потребно да се чека, а када девојчица порасте и буде имала око три године обољење ће се готово сигурно повући као што се и појавило. Сама дијагноза нам ништа није значила, наша беба је и даље повраћала, трпела болове, муке, будила се често ноћу уплакана и будила мене и моју супругу. Тако да су проблеми које смо супруга и ја имали, због болести наше девојчице, остали и даље као и до тада што су били, а по предвиђању лекара требали су трајати још барем две године.

Стева ме је пажљиво саслушао, а онда само рекао: „Тај ћу ти проблем ја решити…, девојчица ће оздравити када јој вечерас одрадим сеансу од моје куће. Ти, Живко, само обрати пажњу на промене код твога детета које ће уследити од вечерас, па у будуће у односу на досадашње стање“. Био сам мало сумњичав да ли је уопште нешто тако могуће иако сам знао да се Стева успешно бави исцељивањем. Радо сам пристао да мој колега одради ту, за мене загонетну, сеансу мојој кћеркици, јер нисам могао ништа изгубити чак иако сеанса не делује. Стева није ништа тражио од мене да предузмем или неки напор и трошак да учиним, а нисам имао нидруге могућности, пошто нам доктори званичне медицине нису могли помоћи.

Од те вечери, када је Стева одрадио своју сеансу, наша беба је први пут целу ноћ мирно спавала, без тегоба, буђења или плача, тако смо исто моја супруга и ја коначно мирно одспавали ноћ. На наше велико одушевљење и чуђење ово се одлично стање наше девојчице наставило трајно.

Не знам како је ово могуће и како све то делује! Стева ми је нешто објашњаво, али нисам сигуран да сам га најбоље схватио. Нагласићу још да мој колега Стева никада није био у посети код нас у кући, нити зна где живимо, нити је видео нашу девојчицу, чак му нисам рекао ни њено име! У поређењу са званичним начином лечења, овакво исцељење је неупоредиво ефикасније, једноставније, комфорније, безболније, лакше, брже… Чудно ми је што се за овакве исцелитеље тако мало зна, па изузетно мали број људи има користи од њих. О овом невероватном искуству у мом животу сам говорио и другим колегама и познаницима, али они овоме нису посвећивали никакву пажњу, нити придавали већу важност.

Мислим да јавност много греши у свом ставу о алтернативним методама лечења и уопште о паранормалним појавама и духовности. Шта више, по мени, све ово заслужује највећу пажњу и најозбиљнији приступ, јер пружа неизмерне могућности које би веома много помогле човечанству у решавању (својих) тренутно нерешивих здравствених проблема које га оптерећују.

ИСКУСТВО ВЕРА РАМАДАНОВИЋ

Зовем се В. Р., рођена сам 1956. године и живим у Змајеву. Првог августа 2013. године, без видљивог разлога, појавили су ми се јаки болови у десном рамену. Болови су били толико снажни да и поред лекова ноћу нисам могла да спавам колико ме је болело. Отишла сам код лекара који ме је упутио на снимање вратног дела кичме и код неуролога.

Дијагноза је гласила: кривљење кичме у вратном делу, затим ЕМНГ радикулопатија Ц6 и Ц7 (оштећење два нерва у врату) и 50% атрофија мишића десне руке. Добила сам крагну да носим око врата и примила сам коктел инекција за болове, али болови су од снажних инекција само делимично јењавали, па и поред примања инекција ноћу и даље нисам спавала мучена боловима. Ситуација ми је била ужасна, а помоћи од званичне медицине, нити од било кога другог није било, па сам се нашла у тешком и безнадежном положају.

Негде око 20. августа у посету ми је дошла сестра са својом кумом Снежаном Вујасин која живи у Тителу, мислим да их је сам Бог послао да ме спасу патње. Кад је Снежана чула да сам већ 20 дана тешко болесна, предложила ми је да позове свог доброг пријатеља Стеву Плавшића из Ковиља, јер мисли да он сигурно може да ми помогне. Снежана је Стеву познавала више година, а ја сам тада први пут чула за њега. Одмах је успоставила везу са поменутим човеком и испричала му мој проблем, затим је мени пружила телефон да ја наставим разговор. До тада нисам знала да се на велику даљину могу исцељивати болесне особе.

Стева ми је рекао да, ако желим да добијем сеансу од њега, треба да седим мирно, жмурећи и да сконцентрисано пратим реакције које ће изазвати сеанса у мом целом телу, а посебно на болном месту. Одмах сам, без размишљања, пристала, а затим смо прекинули везу. Седела сам жмурећи, а болови су се појачали чим сам приметила да су енергије, које су ми биле упућене, дошле до мене и почеле да делују. Једва сам трпела, док су моја сестра и Снежана само немо гледале моје болне изразе лица. Стева ме је поново позвао кроз 10 мин. да ме пита како се осећам. Кад сам му рекла за моје још горе стање, умирио ме је речима да је уобичајено да се појачају тегобе болести када долази до брзог исцељења као што је случај са мном и питао ме је затим да ли желим да наставимо даље са третманом? Рекла сам да пристајем и поново смо прекинули везу. У следећих 10 мин. трајања друге сеансе бол је постепено слабио, тако да када ме је поново назвао бол је био упола мањи у односу на онај од пре почетка прве сеансе. Стева ми је затим предложио и одрадио још десет минута треће сеансе, после које је бол у потпуности ишчезао и никада се више није појавио. То ноћи сам, након 20 непроспаваних ноћи, први пут легла без лекова и први пут спавала мирно!

Стева Плавшић људима помаже од срца, и све који желе бесплатно подучава да постану исцелитељи попут њега. Велика је штета што веома мали број људи жели да овлада овим невероватним и ефикасним начином исцељења. 

Махатма Ганди је рекао: „Прво те игноришу. Онда ти се смеју, па се боре против тебе. Онда ти побеђујеш.”

Када сам прочитао ово верово сам да је Ганди мислио на његову борбу против енглеских колонизатора за слободу свог, идијског, народа. Међутим, сада увиђам да се, то што је рекао Ганди, односило на сваку борбу истине, правде, сваке позитивне вредности против негативне и лоше вредности. Свака се истина прво игнорише, затим се исмева, онда се бори против ње и на крају она увек побеђује. Свака се љубав прво игнорише, па се исмева, затим се бори против ње и на крају она побеђује. Иста ствар је са Богом. Он се од стране ортодоксних неверника прво игнорише, затим се исмева, онда се бори против њега и на крају Он побеђује. Садукеји и фарисеји су Исусову причу прво игнорисали, затим су је исмевали, а када су видели да све то не може да је заустави, онда су се борили против ње и на крају је она победила и опстала у хришћанству. И сам Исус је победио својим васкрсењем и животом у срцима милијарди људи, док су они који су се борили против њега завршили заборављени у паклу који су својом борбом против истине створили сами за себе.

Ово се добро зна, само му се не посвећује пажња, па делује као да се не зна. Ако обратим пажњу на своја лична искуства примећујем да када год сам се залагао за неку праву и истинску вредност у разговору са појединцем или у групи људи, увек су ме игнорисали и нису хтели да ме саслушају. Ако сам био упоран у наметању свог става онда су ме исмевали, јер су морали да ме слушају, а моја истина им није одговарала. А, ако сам био још упорнији и истрајнији у свом настојању да им наметнем праву вредност они су ушли у рат са мном уплашени да ћу успети у својој намери да им наметнем истину и оспорим њихове лажи. Често је то био жестоки рат против мене којим су узнемирени непријатељи бранили своје себичне и лажне ставове, јер губитак лажних вредности изазива велик страх и немир у онима који уживају у лажима и погрешним вредностима. Тако да њихов напад на мене не представља ништа друго него одбрану њихових лажних и себичних вредности. Борећи се против истине они су се несвесно борили против помоћи упућене њима. Борећи се бранили су своју пропаст и логично је да су пропали, јер је њихова борба била осуђена на пропаст од самог почетка само они то нису увиђали. Зато сам на крају, увек ја излазио као победник, јер права и истинска вредност увек побеђује, чак и ако је нико не брани и не заступа. Бесмислено је борити се против истине, јер истина нема од кога да изгуби, она је стварна и постоји, док су лажи измишљотине и не постоје.

На крају поражени увек морају да прихватају праву вредност, против које су се свом снагом борили. Међутим уместо да кажу да су изгубили рат они кажу да се никад нису ни борили и да су одувек заступали праве вредности и били на победничкој страни. Лажљив и неморални људи ни не могу ништа друго него да лажу и чине неморал у било којој ситуацији да се налазе, као што со мора да је слана где год да се налази јер да није слана не би била со.

Проблем je што мали број особа има овакво искуство и ретко долазе до њега, јер је и мали број храбрих и моралних бораца за истину и праве вредности. Само крајње ретки, највећи мислиоци у популацији имају искуства оваквих тешких али узвишених победа. Половина популације окреће главу од њих, а друга се бори против њих, нико не сме или неће да им пружи подршку, зато се борци за истину стално боре усамљени. Тек када победе онда их прихвата и велича цела популација. Сви себично прихватају њихову борбу и победу као своју, лицемерно као да се цела популација борила и страдала уз победника који је донео свима добро.

Борба против истине увек доводи до патње и зла онога ко се бори против ње. Иако истина има непроцењиву корист за све и сваког, људи често мисле да је истина на њихову штету и на разне начине је оспоравају и игноришу мислећи да тако себи чине добро. Записано је, спознај истину и истина ће те ослободити. Мисли се на ослобођење од сваке патње и од сваког зла. Када спознамо коначну и крајњу истину, а то је да смо богови, да нам је живот вечан и неуништив, да су нам душе бесмртне и да им се никако не може наудити, остварили смо први услов за ослобaђaње oд сваке наше патње и муке. Други услов је да ово све схватимо и постане нам искуство и то искуство поделимо са другима како би се и они ослободили патње.

Лично зло, које се налази у сваком од нас, спречава нас да дођемо у контакт са истином и да је прихватимо. Ово зло у нама је оно што називамо лични его и он готово увек истину доживљава као свог најљућег непријатеља и у њој види опасност за свој живот. Када слушамо истину ми не можемо да уђемо у њену суштину, да се изједначимо са њом и тако је прихватимо. Лажи може бити безброј и зато и безброј вибрација од којих су сачињене. Исто тако истина има своју прецизну и узвишену, јединствену вибрацију на којој постоји и она је на само тој једној јединој вибрацији. Међутим, како зло у нама вибрира различито од истине, тако се и наша вибрација не поклапа са истином, па ми не можемо да је схватимо и разумемо.

Знати не значи и разумети. Кад чујемо нешто ми у нашем уму имамо тај податак, али знати само нешто често је јако мало да би од самог знања имали користи. Ако то што знамо не умемо користити какву оно има вредност за нас? Оно што чујемо ми можемо прихвaтити, али можемо и одбацити. Теоретско знање не можемо употребљавати и примењивати ако га не разумемо. Без обзира што знамо то нам неће дати неку велику корист. Да бисмо искористили знање које имамо морамо га схватити и разумети. Схватитинешто значи ући у суштину ствари. Разумети нешто је више од схватања. Разумети значи доживети то кроз искуство. Разумети нешто значи живети то што се разуме. Да бисмо нешто разумели потребна је велика жеља и велика љубав за разумевањем и искуством примене. Ако не волимо оно што смо чули не можемо то ни схватити нити разумети, оно ће бити само у нашем уму као обичан податак.

Снег је некима особама уобичајена појава, али некима представља велику загонетку. Тако особама које живе око екватора веома је занимљива прича о снегу. У њима се јавља велика радозналост, јер они никада у животу снег нису видели. Ако је у њима већа радозналост, већа жеља, самим тим и већа љубав према снегу, они ће имати потребу да дођу до више информација о снегу, па ће наћи неке фотографије где су снежни пејзажи, или ће гледати неке филмове где се приказује снег, или разговарати са неким ко је боравио некад на снегу…  Док оне особе које имају много већу љубав и много већу жељу за снегом, неће задовољити само наведени примери, оне ће отпутовати на север у неку државу која је под снегом. Тек кад стану на снег, виде његову белину, додирну га шакама, стисну га у грудву, загризу, осете његову хладноћу, мекоћу, влажност… е тада ће већ схватити шта је снег. Али, да би особа разумела шта је снег, није довољно да стоји на њему, држећи га у рукама и гледа. Потребно је да барем зиму-две проведе окружена снегом са свим његовим чарима, лепотама и свим оним недаћама које снег доноси, са свим радостима и свим проблемима које снег може да приреди. Треба да борави на снегу толико дуго да јој досади зима, да упозна не само снежну лепоту и романтику него и све снежне непријатности, досадно и напорно чишћење снега, завејане коловозе, смрзнуте водоводе, завејане аутомобиле, непроходне стазе, снежну олују, сметове, сломљене гране под теретом снега, мокру обућу, промрзле шаке и образе… Тек када се засити у потпуности снегом, толико да пожели блажу климу, онда може рећи; знам за снег, схватам снег и разумем снег.

Да бисмо схватили и разумели вредност истине ми морамо имати велику жељу и потребу за њом. У супротном, не можемо је нити схватити нити разумети. Као што велика радозналост и жеља терају особу са екватора да отпутује на север да би стала на снег и спознала га, тако и велика жеља, љубав и потреба терају човека да прихвати истину. Ако истину довољно не волимо, не желимо, не можемо је нити схватити, нити разумети, нити можемо доживети њено величанствено искуство. Веома ретки воле толико снег да путују на север само да би зиму искусили. На жалост, ретки су и велики заљубљеници у истину, који би трпели и патили добровољно борећи се за њу, без икакве добити осим задовољства што се боре за праву вредност. Изузетно ретки увиђају да важност и лепота истине далеко превазилази сваку кап проливених суза, зноја и крви у борби за њену вредност. Свака патња, па и она у борби за истином је краткотрајна и брзо се заборавља а истина је вечна. Исус из Назарета објашњавајући величину и важност истине, својим следбеницима је рекао: „Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи“. Исус овим поручује, да ће цео материјални универзум једном престати да постоји, а да ће опстати његово учење и било која друга реч која истину преставља.

Истина је лако препознатљива, довољно је само да се чује. Парамаханса Јогананда је рекао: „Истина је довољна самој себи, она је препознатљива сама од себе и нису јој потребни никакви докази нити потврде”. Али, да би човек разумео истину он је мора желети, волети, мора чезнути ка њеној јединственој и непроцењиво вредној вибрацији. Човеку који не вибрира вибрацијом истине џаба је говорити истину, јер он не увиђа њену вредност, нити је цени, нити је воли и поштује. За људе који у потпуности схвате, разумеју и спознају истину она је нешто непроцењиво. Њена лепота, величина, вредност и значај не може се поредити ни са чим другим. Човек који спозна праву снагу, величину, моћ, вредност истине, он истину не да ни за шта. Он и свој живот полаже за ту истину без трунке кајања, без трунке жаљења. Људи који спознају истину постају свеци. Већина њих је одлучно и дала своје животе за истину.

Због истине се редовно страда, јер она је водиља на светом путу којим ретки иду. Она је водиља у светлост која осветљавајући показује мане и грехове многих. Она је светлост која растерује мрак да свако зло излази на видело. Зато сви који чине зло и неправду презиру истину. У њиховом свету поремећених вредности истина преставља зло, а своје зло прихватају себи за праву вредност.

Јован Крститељ је дао своју главу за истину, тако што је истину говорио у лице цару и царици који су вибрирали вибрацијом лажи.

Огњена Марија је дала своју главу за своју истину, тако што није хтела да постане паганка и да се одрекне врховне истине да је Бог само један.

Свети Ђорђе је дао главу своју, тако што је отворено бранио истину, иступио с истином да је хришћанин и залагао се за хришћанство.

Христа су мучили и разапели само због истине коју је говорио. Рекао је: ја сам Христос, ја сам син Божји… Од те важне истине није одустао ни по цену распећа.

Љубав према истини је нешто најлепше и највеличанственије. Љубав према истини је љубав према Богу. Физички живот жртвовати за истину, ономе ко је спознао истину, није ништа посебно нити вредно жаљења, то је тако лако, тако једноставно. За човека који је искусио крајњу истину и крајње знање, физички живот или смрт су потпуно неважне ствари. Зато свеци умиру тако лако, предано, препуштајући се без отпора са задовољством на лицу.

Ићи за истином значи ићи у рај. Један човек је поставио питање Исусу како да дође до Царства небеског. Исус му је одговорио „Узми крст свој и пођи за мном”. Ићи за Христом не значи корачати и следити га у стопу. Ићи за Христом значи ићи за истином, јер Исус је још рекао за људе непроцењиво важну истину: „Ја сам пут, истина и живот“. Ово можемо слободно тумачити и као истину која је водич путем којим се стиже до вечног живота.

Ићи за Христом значи целим бићем жудети за истином, свим срцем волети истину, потпуно прихватати истину, схватити је и разумети и на крају потпуно искусити шта је она. Тако ћемо постати истина и ослободити се сваке муке и патње и највећа мука и смрт ће представљати ситницу и неважну ствар у поређењу са истином која је у нама. „Узми свој крст“ значи прихватити и суочити се са свим страдањима које истина носи са собом. За људе који не вибрирају вибрацијом истине – истина је највеће зло. Нешто чега се они ужасавају, као мрак светла и демон крста. Они се свим силама боре против истине и оних који говоре истину. Пошто у својим срцима немају љубави нити саосећајности њихова су срца препуна страха, бриге, незадовољства, муке. Они се ужасавају и од саме помисли на своју смрт и патњу. Највећа патња је за њих смртна патња и највећи страх је страх за живот.

Истина, љубав и Бог су једна целовитост. Највећа срећа и највеће задовољство се проналази у истини. Она је спас и вечни живот. Она је све. Она је Бог који је од апсолутног знања, моћи, блаженства и љубави. Прихватајући истину и волећи истину ми прихватамо и волимо Бога. Неко је рекао „Живи љубав, буди љубав, шири љубав”. Ја кажем „Живи истину, буди истина, шири истину”. Љубав и истина се не могу раздвојити. Ако из љубави одстранимо истину – она престаје да буде љубав. Ако из истине одстранимо љубав – она престаје да буде истина. Истина и љубав уз апсолутно знање дају и апсолутну моћ и блаженство. Тако је Бог: апсолутна истина, апсолутна љубав, апсолутно знање, апсолутна моћ и апсолутно блаженство. Да ли је потребно ишта више Богу?

Буди онда Бог. Постани тако што ћеш стати на тежак, али прелепи пут истине и волети је тако да ћеш све дати за њу, а њу нити за шта. Тако ти Бог помогао!