Борба против истине увек доводи до патње и зла онога ко се бори против ње. Иако истина има непроцењиву корист за све и сваког, људи често мисле да је истина на њихову штету и на разне начине је оспоравају и игноришу мислећи да тако себи чине добро. Записано је, спознај истину и истина ће те ослободити. Мисли се на ослобођење од сваке патње и од сваког зла. Када спознамо коначну и крајњу истину, а то је да смо богови, да нам је живот вечан и неуништив, да су нам душе бесмртне и да им се никако не може наудити, остварили смо први услов за ослобaђaње oд сваке наше патње и муке. Други услов је да ово све схватимо и постане нам искуство и то искуство поделимо са другима како би се и они ослободили патње.
Лично зло, које се налази у сваком од нас, спречава нас да дођемо у контакт са истином и да је прихватимо. Ово зло у нама је оно што називамо лични его и он готово увек истину доживљава као свог најљућег непријатеља и у њој види опасност за свој живот. Када слушамо истину ми не можемо да уђемо у њену суштину, да се изједначимо са њом и тако је прихватимо. Лажи може бити безброј и зато и безброј вибрација од којих су сачињене. Исто тако истина има своју прецизну и узвишену, јединствену вибрацију на којој постоји и она је на само тој једној јединој вибрацији. Међутим, како зло у нама вибрира различито од истине, тако се и наша вибрација не поклапа са истином, па ми не можемо да је схватимо и разумемо.
Знати не значи и разумети. Кад чујемо нешто ми у нашем уму имамо тај податак, али знати само нешто често је јако мало да би од самог знања имали користи. Ако то што знамо не умемо користити какву оно има вредност за нас? Оно што чујемо ми можемо прихвaтити, али можемо и одбацити. Теоретско знање не можемо употребљавати и примењивати ако га не разумемо. Без обзира што знамо то нам неће дати неку велику корист. Да бисмо искористили знање које имамо морамо га схватити и разумети. Схватитинешто значи ући у суштину ствари. Разумети нешто је више од схватања. Разумети значи доживети то кроз искуство. Разумети нешто значи живети то што се разуме. Да бисмо нешто разумели потребна је велика жеља и велика љубав за разумевањем и искуством примене. Ако не волимо оно што смо чули не можемо то ни схватити нити разумети, оно ће бити само у нашем уму као обичан податак.
Снег је некима особама уобичајена појава, али некима представља велику загонетку. Тако особама које живе око екватора веома је занимљива прича о снегу. У њима се јавља велика радозналост, јер они никада у животу снег нису видели. Ако је у њима већа радозналост, већа жеља, самим тим и већа љубав према снегу, они ће имати потребу да дођу до више информација о снегу, па ће наћи неке фотографије где су снежни пејзажи, или ће гледати неке филмове где се приказује снег, или разговарати са неким ко је боравио некад на снегу… Док оне особе које имају много већу љубав и много већу жељу за снегом, неће задовољити само наведени примери, оне ће отпутовати на север у неку државу која је под снегом. Тек кад стану на снег, виде његову белину, додирну га шакама, стисну га у грудву, загризу, осете његову хладноћу, мекоћу, влажност… е тада ће већ схватити шта је снег. Али, да би особа разумела шта је снег, није довољно да стоји на њему, држећи га у рукама и гледа. Потребно је да барем зиму-две проведе окружена снегом са свим његовим чарима, лепотама и свим оним недаћама које снег доноси, са свим радостима и свим проблемима које снег може да приреди. Треба да борави на снегу толико дуго да јој досади зима, да упозна не само снежну лепоту и романтику него и све снежне непријатности, досадно и напорно чишћење снега, завејане коловозе, смрзнуте водоводе, завејане аутомобиле, непроходне стазе, снежну олују, сметове, сломљене гране под теретом снега, мокру обућу, промрзле шаке и образе… Тек када се засити у потпуности снегом, толико да пожели блажу климу, онда може рећи; знам за снег, схватам снег и разумем снег.
Да бисмо схватили и разумели вредност истине ми морамо имати велику жељу и потребу за њом. У супротном, не можемо је нити схватити нити разумети. Као што велика радозналост и жеља терају особу са екватора да отпутује на север да би стала на снег и спознала га, тако и велика жеља, љубав и потреба терају човека да прихвати истину. Ако истину довољно не волимо, не желимо, не можемо је нити схватити, нити разумети, нити можемо доживети њено величанствено искуство. Веома ретки воле толико снег да путују на север само да би зиму искусили. На жалост, ретки су и велики заљубљеници у истину, који би трпели и патили добровољно борећи се за њу, без икакве добити осим задовољства што се боре за праву вредност. Изузетно ретки увиђају да важност и лепота истине далеко превазилази сваку кап проливених суза, зноја и крви у борби за њену вредност. Свака патња, па и она у борби за истином је краткотрајна и брзо се заборавља а истина је вечна. Исус из Назарета објашњавајући величину и важност истине, својим следбеницима је рекао: „Небо и земља ће проћи, али моје речи неће проћи“. Исус овим поручује, да ће цео материјални универзум једном престати да постоји, а да ће опстати његово учење и било која друга реч која истину преставља.
Истина је лако препознатљива, довољно је само да се чује. Парамаханса Јогананда је рекао: „Истина је довољна самој себи, она је препознатљива сама од себе и нису јој потребни никакви докази нити потврде”. Али, да би човек разумео истину он је мора желети, волети, мора чезнути ка њеној јединственој и непроцењиво вредној вибрацији. Човеку који не вибрира вибрацијом истине џаба је говорити истину, јер он не увиђа њену вредност, нити је цени, нити је воли и поштује. За људе који у потпуности схвате, разумеју и спознају истину она је нешто непроцењиво. Њена лепота, величина, вредност и значај не може се поредити ни са чим другим. Човек који спозна праву снагу, величину, моћ, вредност истине, он истину не да ни за шта. Он и свој живот полаже за ту истину без трунке кајања, без трунке жаљења. Људи који спознају истину постају свеци. Већина њих је одлучно и дала своје животе за истину.
Због истине се редовно страда, јер она је водиља на светом путу којим ретки иду. Она је водиља у светлост која осветљавајући показује мане и грехове многих. Она је светлост која растерује мрак да свако зло излази на видело. Зато сви који чине зло и неправду презиру истину. У њиховом свету поремећених вредности истина преставља зло, а своје зло прихватају себи за праву вредност.
Јован Крститељ је дао своју главу за истину, тако што је истину говорио у лице цару и царици који су вибрирали вибрацијом лажи.
Огњена Марија је дала своју главу за своју истину, тако што није хтела да постане паганка и да се одрекне врховне истине да је Бог само један.
Свети Ђорђе је дао главу своју, тако што је отворено бранио истину, иступио с истином да је хришћанин и залагао се за хришћанство.
Христа су мучили и разапели само због истине коју је говорио. Рекао је: ја сам Христос, ја сам син Божји… Од те важне истине није одустао ни по цену распећа.
Љубав према истини је нешто најлепше и највеличанственије. Љубав према истини је љубав према Богу. Физички живот жртвовати за истину, ономе ко је спознао истину, није ништа посебно нити вредно жаљења, то је тако лако, тако једноставно. За човека који је искусио крајњу истину и крајње знање, физички живот или смрт су потпуно неважне ствари. Зато свеци умиру тако лако, предано, препуштајући се без отпора са задовољством на лицу.
Ићи за истином значи ићи у рај. Један човек је поставио питање Исусу како да дође до Царства небеског. Исус му је одговорио „Узми крст свој и пођи за мном”. Ићи за Христом не значи корачати и следити га у стопу. Ићи за Христом значи ићи за истином, јер Исус је још рекао за људе непроцењиво важну истину: „Ја сам пут, истина и живот“. Ово можемо слободно тумачити и као истину која је водич путем којим се стиже до вечног живота.
Ићи за Христом значи целим бићем жудети за истином, свим срцем волети истину, потпуно прихватати истину, схватити је и разумети и на крају потпуно искусити шта је она. Тако ћемо постати истина и ослободити се сваке муке и патње и највећа мука и смрт ће представљати ситницу и неважну ствар у поређењу са истином која је у нама. „Узми свој крст“ значи прихватити и суочити се са свим страдањима које истина носи са собом. За људе који не вибрирају вибрацијом истине – истина је највеће зло. Нешто чега се они ужасавају, као мрак светла и демон крста. Они се свим силама боре против истине и оних који говоре истину. Пошто у својим срцима немају љубави нити саосећајности њихова су срца препуна страха, бриге, незадовољства, муке. Они се ужасавају и од саме помисли на своју смрт и патњу. Највећа патња је за њих смртна патња и највећи страх је страх за живот.
Истина, љубав и Бог су једна целовитост. Највећа срећа и највеће задовољство се проналази у истини. Она је спас и вечни живот. Она је све. Она је Бог који је од апсолутног знања, моћи, блаженства и љубави. Прихватајући истину и волећи истину ми прихватамо и волимо Бога. Неко је рекао „Живи љубав, буди љубав, шири љубав”. Ја кажем „Живи истину, буди истина, шири истину”. Љубав и истина се не могу раздвојити. Ако из љубави одстранимо истину – она престаје да буде љубав. Ако из истине одстранимо љубав – она престаје да буде истина. Истина и љубав уз апсолутно знање дају и апсолутну моћ и блаженство. Тако је Бог: апсолутна истина, апсолутна љубав, апсолутно знање, апсолутна моћ и апсолутно блаженство. Да ли је потребно ишта више Богу?
Буди онда Бог. Постани тако што ћеш стати на тежак, али прелепи пут истине и волети је тако да ћеш све дати за њу, а њу нити за шта. Тако ти Бог помогао!